Stara monaška staza kroz planinu

Za danas sam planirao penjanje na Doi Suthep planinu, starom monaškom stazom do 2 hrama - 1. na nekih 40% rute, drugi na kraju.

Krenuo sam naravno rano ujutru kako bih izbegao veliku vrućinu, tako da sam uzeo taxi do neke pijace oko 7h ujutru odakle sam šetao još 40ak minuta do početka rute u podnožju planine. Već oko same pijace je bio prelep pogled na planinu i njenu okolinu sa mnogo drveća, a i vreme je bilo idealno - sunce je tek izašlo i bilo je sveže.

Na početku rute je bilo samo par ljudi, ali dok sam se penjao u suprotnom smeru su išle grupice od po 2-3 osobe na svakih 5,6 minuta koje su se, pretpostavljam, vraćale iz 1. hrama. Zemljani put je bio utaban, širine 1-1.5m, sve vreme praćen divljim rastinjem i drvećem sa obe strane, a u nekim delovima su bile improvizovane stepenice u vidu neravnih drvenih stubića položenih u zemlju sa naizmeničnim razmacima između. Usput sam napravio par malih skretanja sa rute jer sam čuo zvuk žuborenja vode i zatekao sam par manjih vodopada i potoka.

Rekao bih da je put bio manje-težak, uz neki prosek od 20-25 stepeni nagiba i trebalo mi je oko 40 minuta da stignem do 1. hrama - uz pauze za slikanje i uživanje u prirodi.

Stigao sam do ulaza u zonu Wat Pha Lat hrama i pre svega sam navukao elephant pantalone preko šorca iz poštovanja prema ovom svetom mestu. Okolina samog hrama je bila prava oaza za sva čula - zvukovi obližnjih vodopada, gusto drveće, bambusi i drugo zelenilo, statue i građevine polu-pokrivene mahovinom, miris svežeg vazduha i pre svega mir (iako je ovde sigurno bilo i 100 ljudi). Obišao sam okolinu, malo se odmorio u hladu i nastavio dalje, ka 2. hramu.

Izašao sam iz zone hrama i put je dalje vodio uzbrdo kroz šumu i nakom nekih 5 minuta sam izbio do asfaltiranog puta koji sam morao da pređem i nastavim rutu sa druge strane. Odmah po nastavku penjanja sam primetio da je sada mnogo strmije - većinski deo puta je bio na čak 50 (ako ne i više) stepeni nagiba! Ovde sam izgubio dušu i tonu znoja i pred kraj puta (koji je trajao oko 40 minuta) sam pravio par pauza, obešen o drvo, na strmini, samo da uhvatim dah.

Došao je i kraj hikingu, opet sam izbio do asfaltiranog puta koji je bio veoma prometan i konstantno su crveni songthaewi prevozili putnike na relaciji centar grada - Wat Phra That Doi Suthep (2. hram). Osećajući se kao divljak koji je došao u civilizaciju, zadihan i natopljen znojem, popeo sam se sa zemljanog direktno na asfaltirani put i uputio se ka većoj grupi ljudi koja se takođe uputila ka hramu. Pre hrama nalaze se prodavci suvenira, hrane i pića, a ceo prostor je opkoljen divljinom. Do hrama se stiže penjanjem 309 stepenica, a u okolini vrha se nalazi i vidikovac odakle se vidi ceo grad Chiang Mai. Obišao sam celo područje hrama, spustio se dole i kupio neki suvenir, a onda sam se vratio u centar grada koristeći songthaew.

Planiram ovaj hike još jednom, verovatno pred kraj moga boravka u Chiang Maiu jer su mi baš prijali mir i priroda!